Nas Radio LIVE
Nas Folk Radio LIVE
02.06.2019

Vodimo vas vodi kroz Santjago Bernabe

Od „brate zašta sam ja dao pare“ do „nikad nisam video ovako nešto“ put traje oko dva i po sata

I zaista, kada uđete na stadion Real Madrida u srcu španske prestonice postane vam jasno zbog čega Španci ljubomorno tvrde da je to najveći klub na svetu. 

Da su znali da ga srede, znali su. Da znaju da se pohvale onim što imaju – znaju. Tačno je da su njihovi navijači često bili razmažena derišta koji jedan poraz gledaju s podozrenjem i isprate melodijom zvižduka, ali ih prosto generacije i generacije igrača od 1902. godine naovamo nisu drugačije ni navikle.

Put kroz tvrđavu završenu decembra 1947. godine počinje od pomalo bolne i vruće posete blagajni gde vam ljubazna prodavačica kaže da je ulaz za odrasle 25 evra i još pet ako hoćete da sa sobom vucarate audio vodiča, telefon i slušalice.

Dva i po sata kasnije, smeo bih da tvrdim da je to samo gubljenje vremena jer onom ko nema predznanje o Realu neće ništa značiti stotine trofeja i hiljade imena koje unutar Bernabeua može da nađe i vidi.

Posle dobrih šest, ili sedam zaokreta na pokretnim stepenicama stiže se simbolično do „golubarnika“ stadiona. Istovremeno se nalazite i toliko visoko iznad terena i toliko još ima visine iznad vas da imate utisak kao da se nalazite negde između neba i zemlje – ništa okolo se ne vidi od oboba tribina i krova ovog stadiona koji prima nešto više od 81 hiljade duša.

To je trenutak kada dođete i kažete, ooook, nije loše ovo, lepo je, ali 25 evra? ’ajde malo REALnosti...Nivo ispod spuštate se ka muzeju i sa leve strane multimedijalni ekrani prate godine kako je „Kraljevski klub“ potvrđivao svoj status raznoraznim trofejima što u Španiji, što u Evropi.

Tu se mogu videti i neki od starih dresova, kopački i lopti, koje danas deluju potpuno autentično kada se pogledaju razne predatorke, hajpervenomke i ostale.

Međutim, kada se uz tu izložene trofeje vide pehari Lige šampiona urađeni od keramike (možda gips) tu se opet javlja misao – zašta sam ja dao 25 evra. Došlo mi je da se lupim u čelo dok mi je kroz glavu prolazilo ono što je rekao čovek dok je čekirao karte na kapiji: Mogli ste da se akreditujete juče i ne biste platili ništa. Joj.

Brzo je ta misao iščilela. Kada je jasno naznačen put „Tour Bernabeu“ počeo da vodi kroz mračni hodnik sa čije se druge strane videla neka mešavini pulsirajućeg belog svetla i bubnjeva, tu tek počinje ono pravo.  

Ovo prvo je bilo samo zagrevanje. Tu stižete do mesta gde Real pokazuje koliko je zasita veliki. Sa desne strane dođe vam nekoliko velikih ekrana sa tač skrinom na kojima se vidi animacija svemira i gomila tačkica u njemu.
Svaka od tih tačkica je neki od igrača Reala na koga možete prstom da kliknete i vidite ko je bio i šta je radio u klubu.

Poseban gušt se javlja kada ispod pipnete opciju „legende“ kluba. Galaksija se drastično smanjuje, a među zvezdicama se nazire i ime Peđe Mijatovića koji je golom u finalu 1998. doneo Realu titulu prvaka Evrope čekanu nekoliko decenija.

Sa leve strane dominiraju veliki ekran sa sadašnjim igračima i njihovim brojkama, ali i dresovi prvotimaca, startera i rezervi u vitrinama postavljenim jedna naspram druge.

Ređaju se potom nestvarni multimedijalni sadržaji, pokretne slike „zovu oko“ i sa leve i sa desne strane gde na desetini monitora vidite neke od legendarnih golova iz finala Lige šampiona, Ronalda kako zabija gol u hologramskoj projekciji na staklu iza kog se nalazi Zlatna lopta, kopačka i druga priznanja. 

Klub čak prati i ko, šta i koliko piše o njemu na društvenim mrežama sa haštagom Reala i samo u poslednja tri sata tog četvrtka popodne je bilo oko osam hiljada tvitova.

Klub čuva i dresove iz svih finala Lige šampiona i KEŠ koja je igrao, pa se na kraju prostorije posvećene tom delu postavke može videti i dres Partizana.

Stariji navijači crno-belih koji se sećaju šezdesetih bi se na tom mestu verovatno zaplakali jer je poraz iz 1966. ostavio zanavek jedan pehar više na mestu koje sada obilazimo, dok je vitrina u Humskoj praznija za taj isti, i to onaj najveći klupski trofej.

Tu gde su dresovi, prekoputa se nalaze pehari, 13 njih koje su Madriđani uzeli u posebnoj vitrini iza koje lepršaju konfete i dodaju na svečarskom osećaju.

U Realovom muzeju Beograd i Željko Obradović takođe imaju posebna mesta, prvi zato što je u njemu osvojena prošlogodišnja titula košarkaškog prvaka Evrope, a Željko zbog toga što je polovinom devedesetih vodio „Blankose“ do krova Starog kontinenta.

 

Zvezdin trofej Kupa evropskih šampiona i Partizanovo finale, ma kada se desili, postaju još više zlatni kada se prođe kroz muzej, prostorije, lože i između tribina stadiona koji se nalazi u srcu španske prestonice.

Dok sam sebe ubrzavao da prođem kroz muzej kako bih sustigao kolege nisam ni slutio da to nije ni polovina puta kroz Bernabeu.

Ide se nivo po nivo sve niže i sa više i iz svakog ugla se može pristupiti tribinama, odnosno pogledu na teren.

Najjači utisak ipak ostavljaju svečana loža, gde za koji minut možete ući u kožu Florentina Pereza i zamisliti kako dajete novih 100, 150, 200 miliona evra za nekog novog Ronalda koji će doneti klubu još četiri pehara LŠ.

Put vodi i kroz svlačionice u čijim se detaljima vidi koliko Real drži do sebe. Svaki igrač ima posebno uređeno mesto, sve izgleda potpuno gala, dok se ne stigne do svedene i jednostavne gostujuće svlačionice, valjda da bi drugi klub imao osnovni komfor, ali i svest koliko je u očima Madriđana nebitan.

Ako je bilo malo to što se može glumiti Perez na neko vreme, onda je zabavno kada možete da uletite u ulogu Serhija Ramosa jer je posetiocima dozvoljeno da sednu i na klupu u kožne fotelje koje nekako progutaju leđa i zadnjicu i udobne su u skladu sa renomeom kluba.

Slično je i u pres sali, ali i sa onima na kojima sedite kada uđete u repliku klupskog autobusa, odnosno prostoriju u kojoj su postavljena četiri reda sedišta i gomila ekrana sa kojih ide 360 stepeni vožnje prema stadionu dok vam ulicama Madrida na hiljade navijača kliče.

Ovde se tura i bliži kraju. Dovitljivi Španci će, pored spomenutih 25 evra probati da uzmu još koji evro jer na turi kroz stadion imate obavezno stajanje za slikanje sa igračem koga izaberete i sa kopijom „ušatog“.

Igrač je naravno kompjuterski generisan, a pehar je tu, ali ni jedno ni drugo ne vrede 13 evra koliko košta manja verzija fotke.
Kupovina te fotografije nije obavezna, ali je obavezno da se u obilasku napravi bar 200 fotografija i snimaka mobilnim telefonom jer ono što se može videti u srcu madridskog hrama fudbala jeste nešto što zaista želite da nosite sa sobom kao nadrealan doživljaj do kraja života.

 

 

 

Izvor: Telegraf - Foto: Miloš Ljubisavljević